23.08.2010. ´Ove s kruzera pripoznaš po sokiću´
S mora je izgledalo monumentalno: četiri ploveća otela, bili morski slonovi, kitovi, dinosauri, plus jedan u Sjevernu luku s ukupno šest iljada turista u želucima. Ali ti se pusti svit na ulicama rasplinija. Kako i neće kad je Split zadnje dvi, tri godine svitski hit; zapljusnija nas je val, prolija se po apartmanima, cimer-fraju, štekatima, bancima, šentadama, zidićima, stotine iljada dolazi gledat naš mali grad.
Ne znamo mi još šta nan se dogodilo. A sve lipi mladi svit, šta bi se stručno reklo, individualni gosti, po dvoje, troje. Platiše s karakteron. U potrazi za zabavon, spizon, postejon. I lipin prizorima. Kulturon. Urbaniteton. Ima bit da je u nas stvarno lipo. Ma, isto nama dok padamo priko šume golih nogica, još tuče u čelo: ma šta gledaju, šta imaju vidit u ovoj sirotinji našoj?! Eee, više ne tribamo točavat prst u more ili se popišat s Rive da bi se spojili sa cilin sviton, kako su stari govorili. Sad cili svit možemo taknit, ima ih svih koluri, vrsta, nacija i kultura.
U tome toplome moru razvodnilo se ovih subotnjih par iljada kruzeraša. Niz Prvoboraca, odnosno Zvonimirovu stotine auta, i u njemu toliko novih čekaju red za porat, metar po metar. Išli smo ih tražit, odma u pupak, na Peristil. Ko će znat nego dva rimska vojnika, Deni & Deni, manekeni čije će se čunke gledat u dnevnin boravcima po ciloj baloti zemaljskoj ove zime. Čekamo i mi u redu, slikavanje s njima je ka jedna obaveza.
- Ajmo vas dva, vruće je...
- E, a ne smimo odbit slikavanje, evo još ovi... Stop one minute! Najviše je posla kad dođu kruzeri ka danas, ko zna koliko slika s nama naprave. Na stotine, najžešći su Poljaci, pa Francuzi, Česi.
Bili su i ovi današnji, išli su gori, u katedralu - kaže Deni, jedan od dva Denija koji čuvaju Peristil od XXI. vika.
Je, oni su, vodička ima broj na štapici. Vodička ili vodilja?! Morat ćemo to jezično pitanje rišit, sad kad bez njih ne moremo. Trkon uza skale, na vratima katedrale između dva poglavlja vatamo vodilju Ivonu Barić.
- Je, ovi su Francuzi s jednog od kruzera. Već su bili u Saloni, vidjet će katedralni kompleks, Jupiterov hram, muzej grada i malo šetati. Oprostite, moramo... Alora... - ode vodička na Buvinu i Jurja Dalmatu.
Zato je Nives Blažević prid Dujmovin vratima godinama. Ulaz u katedralu se od ove godine ne naplaćuje. Kažu da ne smi, iako se svak ko je obilazija talijanska mista, dobro naplaća za svaku pa i najmanju crkvu. U našu katedralu/mauzolej sad ulazu bez kontrole, ni broja in se ne zna, niko ih ne pazi unutra, i tamo je jedan lagani kaos. Umisto da se, recimo, naplati upad u katedralni kompleks, i onda kume di te volja: kripta, kampanel, riznica... A domaći ulaze s ličnon karton, i svi zadovoljni.
- Priko nas prođu svi šta dođu u grad. Bojimo se da ne napravu štetu naravno, to su milijuni svita. Pari mi se isto da je od Vele Gospe malo popustilo - broji Nives.
U Rokovu kapelu, di se dile infomacije za turiste uvik je fila. Vjeran Mlačić kaže kako se najviše raspituju di je dobar restoran, kako će obać Dioklecijanovu palaču i di su najlipše plaže.
- Mlađe uputimo na Bačvice, a one željne mira na marjanska kupališta. Vrate se oduševljeni, jedni i drugi. Malo di ima ovoliko dobrih plaža u tako velikome gradu. Kruzeraši manje pitaju, oni sve imaju na brodu, pokupu karte, koji vodič i idu svojin puten...
Motamo se po Getu, taman za vidit odvratan prizor; četiri motorista provlaču se kroz Zlatna vrata pa Dioklecijanovon ulicon do one male zelene širinice sa cvićen i tiramolama u Dominisovu ulicu. Pas mater! Baš da vidimo registracije. Talijani. Nikad nismo prijavljivali ljude na policiju, ali baš nan je došlo. Ne bi bilo loše da i plavi momci napravu koji đir gradon po ovoj gužvi, svašta bi vidili. Dalje; ubrali smo i dvi pozornice za Dane Dioklecijana. Ona na Peristilu smeta izlazu iz Podruma, a ona na Pjaci začepila je ulaz na Dalijevu izložbu u Gradskoj loži. U po ure se to sklopi za večernji program... Na Voćnome trgu smišan prizor: jedan fini gospodinčić, u plavu košulju i duge gaće spava ima bit od sinoćnjega tuluma u izlogu frizeraja. Društvo mu je prid noge stavilo pjatić od kave i par novčića!
Bliščeća, vrila Riva je poluprazna, naučili su i furešti šta je ladovina.
Jedan je bot, vrime za obid. Isprid Tri volta par riči s gazdon šjor Anton Prkićen.
- Čujte, ima ih. Nismo mi ovisni o njima, naši su gosti stalni cilu godinu, ali petkon i suboton domaći moraju tražit sidalice. Najdraži su in sir, pršut i roštilj-komplet. Ribe ne držin, nema je, a neću prodavat ono šta ne valja.
- Dođu li ovi s kruzera?
- Je kako ne, odma ih pripoznaš kad naruče...
- Po čemu?
- Po sokiću!
Izvor: www.slobodnadalmacija.hr